Epirogen zapis
Zašto isti razgovor vodimo po stoti put
Nekada problem nije u tome što ne znate šta bi trebalo reći, nego što svaki put u razgovor uđete iz iste uloge i očekujete drugačiji ishod.
Ovaj zapis nije o pravilima dobre komunikacije. Više je o razgovorima koji se ponavljaju zato što se ponavlja mesto sa kog u njih ulazimo: isti ton, ista odbrana, isto objašnjavanje, isto ćutanje i isti završetak.
Kada se ne ponavlja samo tema razgovora, nego i način na koji u njemu zauzmemo svoje staro mesto.
Evo nas opet
Neki razgovori počnu tek formalno, a u vama su već završeni.
Ima razgovora u koje uđete i pre prve rečenice već znate kako će se završiti.
Znate ko će prvi podići ton. Znate ko će objašnjavati. Znate ko će ćutati. Znate ko će se braniti, ko će se povući, ko će pokušati da spusti loptu, a ko će na kraju reći: „Dobro, nema veze.”
I onda razgovor ipak počne.
Tema može biti posao, dogovor, porodična obaveza, odnos sa partnerom, saradnik, dete, roditelj, klijent ili nešto sasvim malo što bi spolja delovalo nevažno. Ali osećaj je isti: ovo smo već prošli.
Ne mora čak ni da se izgovori ista rečenica. Dovoljno je da se pojavi isti ton, isti pogled, isti prekid, ista potreba da se opravdate ili ista unutrašnja odluka da više nema svrhe.
Zato pitanje nije samo: „Zašto opet pričamo o istome?” Nekada je korisnije pitati: zašto svaki put u isti razgovor uđem sa istog mesta?
Ista uloga
Nekada se ne ponavlja samo razgovor, nego i uloga koju u njemu zauzmete.
U ponavljajućim razgovorima često deluje kao da je problem samo u drugoj osobi ili u temi koja nikako da se reši.
Ali ako se pažljivije pogleda, vidi se još nešto: svaki učesnik vrlo brzo zauzme poznato mesto.
Neko postane onaj koji objašnjava. Neko onaj koji se brani. Neko onaj koji napada. Neko onaj koji se povlači. Neko onaj koji smiruje. Neko onaj koji preuzima krivicu samo da bi razgovor prestao.
Tada se razgovor ne vodi samo rečima. Vodi se starim rasporedom uloga.
I dok se na površini ponavlja tema, ispod nje se ponavlja nešto dublje: način na koji pokušavate da sačuvate sebe, odnos, mir, kontrolu, dostojanstvo ili nadu da će vas ovog puta druga strana konačno razumeti.
Problem je što ta stara uloga možda jeste nekada imala smisla. Možda je nekada čuvala mir. Možda je sprečavala sukob. Možda je pomagala da se razgovor preživi.
Ali ako svaki put vraća isti kraj, onda više ne radi u vašu korist.
Nekada prvi mali korak nije da nađete bolji argument, nego da primetite iz koje uloge ga ponovo izgovarate.
Još jedno objašnjenje
Ljudi se često vraćaju istom razgovoru jer se nadaju da će ovog puta prava rečenica konačno promeniti ishod.
Ponavljanje istog razgovora ne znači da je čovek nerazuman. Često znači da još uvek pokušava da popravi nešto što mu je važno.
Zato ponovo objašnjava. Ponovo iznosi razloge. Ponovo traži pravi trenutak. Ponovo pokušava da bude mirniji, jasniji, mekši ili odlučniji.
Nekada se u tome nalazi i nada: možda će ovog puta druga osoba razumeti. Možda će ovog puta ton biti drugačiji. Možda će ovog puta činjenice pomoći. Možda će ovog puta neko priznati ono što do sada nije.
Ali ako se razgovor iznova vraća na isto mesto, moguće je da problem nije samo u tome šta se kaže.
Moguće je da se pre same rečenice već uključio poznati obrazac.
Tada ni bolji argument ne mora da pomogne, jer ne ulazi u prazan prostor. Ulazi u već poznatu scenu u kojoj svako unapred zna svoju ulogu.
I zato se posle razgovora često ne osećamo samo umorno. Osećamo se kao da smo ponovo odigrali nešto što smo sebi već obećali da nećemo.
Gde obrazac počinje
Obrazac često počinje pre prve izgovorene rečenice.
Važno mesto nije samo trenutak kada razgovor krene niz poznatu padinu. Važno je i ono što se dogodi pre toga.
Nekada obrazac počinje već u unutrašnjoj pripremi: dok unapred smišljate odbranu, dok očekujete napad, dok se spremate da budete razumni, dok odlučujete da ovog puta nećete popustiti ili dok se unapred mirite sa tim da vas opet neće čuti.
Tada razgovor još nije počeo, ali je vaše mesto u njemu već zauzeto.
To može biti mesto onoga koji mora da objasni. Mesto onoga koji mora da dokaže. Mesto onoga koji mora da prećuti. Mesto onoga koji mora da bude iznad situacije. Mesto onoga koji mora da sačuva mir po svaku cenu.
Kada se to mesto ne prepozna, razgovor lako sklizne u poznat redosled. Ne zato što želite isti ishod, nego zato što ste u razgovor ušli istim putem.
Zato korisno pitanje nije samo: „Šta da kažem?” Korisnije može biti: šta se u meni već uključilo pre nego što sam išta rekao?
Mali proverljiv korak
Promena ne počinje velikom odlukom da ćete od sada savršeno razgovarati.
Ljudi često pokušavaju da prekinu ovakav obrazac krupnim obećanjima: „Ovog puta ću ostati miran.” „Neću se pravdati.” „Neću dozvoliti da me uvuče.” „Reći ću sve kako treba.”
To može zvučati dobro dok razgovor ne počne. Ali čim se pojavi poznati ton, poznata rečenica ili poznati pogled, stari režim se brzo vrati.
Zato je korisniji mali, proverljiv korak.
To ne mora biti promena celog razgovora. Može biti samo odluka da ne počnete istom rečenicom. Da ne uđete odmah u objašnjavanje. Da postavite jedno pitanje pre odbrane. Da kažete: „Primećujem da opet idemo istim putem.” Ili da zastanete pre nego što preuzmete staru ulogu.
Dobar mali korak nije spektakularan. On je dovoljno mali da ga stvarno možete uraditi i dovoljno jasan da pokaže šta se u vama odmah pobuni kada pokušate da ne odigrate staru ulogu.
Nekada promena ne počinje boljom komunikacijom. Počinje time što prvi put ozbiljno primetite: sada ponovo zauzimam svoje staro mesto.
Gde Epirogen može da pomogne
Kada isti razgovor stalno vraća isti ishod, korisno je pogledati šta se ponavlja pre sadržaja.
Epirogen može da pomogne kada osoba ne želi još jedan savet tipa „komunicirajte otvoreno”, „budite smireniji” ili „postavite granice”.
Takvi saveti nekada mogu biti tačni, ali često promaše mesto problema.
Jer ako se obrazac već uključio, nije dovoljno znati šta bi bilo pametno reći. Važno je razumeti zašto se u jednoj konkretnoj situaciji stalno vraćate istoj ulozi.
Na primer, kada svaki razgovor sa istom osobom završi objašnjavanjem. Kada unapred znate da ćete se braniti. Kada se povučete iako ste želeli da ostanete prisutni. Kada preuzmete krivicu da biste sačuvali mir. Kada pokušate da budete razumni, a razgovor se opet završi kao i ranije.
Epirogen tu ne nudi recept za idealan razgovor. Pokušava da razjasni gde obrazac počinje, šta ga održava i koji mali korak sada ima smisla.
Ne radi se o tome da uvek treba govoriti više, manje ili drugačije. Radi se o tome da prestanete da ulazite u razgovor kao da je vaše staro mesto jedino moguće.
Pitanja koja ovaj zapis otvara
Kratki odgovori za mirnije razumevanje
Može biti delimično, ali korisno je pogledati i sopstvenu ulogu u ponavljanju. Nekada se razgovor ne menja zato što svako vrlo brzo zauzme isto poznato mesto.
Često zato što još pokušavate da dobijete drugačiji ishod istim putem: još jednim objašnjenjem, istom odbranom, istim povlačenjem ili istim pokušajem da sačuvate mir.
Prepoznati svoju staru ulogu pre nego što je ponovo odigrate. To može biti jedna pauza, jedno pitanje ili jedna drugačija početna rečenica.
Ako se obrazac ponavlja
Isti razgovor ne mora stalno da vodi na isto mesto.
Ponekad je dovoljno krenuti od jedne konkretne situacije i videti gde razgovor počinje da se ponavlja pre nego što zaista počne.
Uvodni razgovor traje 20–30 minuta i proverava pogodnost teme za Epirogen rad.